Че­ка­ју­ћи да за­хлад­ни де­цем­бар мно­ги су ока­сни­ли с кла­њем бра­ва, а ме­ђу њи­ма и Вла­ди­мир Ла­зић из Ши­да

Ши­ри се опој­ни ми­рис ку­ва­не ра­ки­је из­над шид­ског квар­та где Ули­ца Пе­тра Ко­чи­ћа пре­се­ца Ули­цу Све­то­за­ра Мар­ко­ви­ћа, а ци­ка и бол­ни ври­сак сви­ња ка­зу­је да је у пу­ном је­ку ве­ли­ки до­ма­ћин­ски по­сао - сви­њо­кољ, или­ти за­би­јач­ка, кад уто­вље­не брав­це те­же од сто­ти­ну ки­ло­гра­ма уби­ја­ју да би од њих при­пре­ми­ли зим­ни­цу за на­ред­ну го­ди­ну.

Тај пра­ста­ри срем­ски оби­чај још увек не­гу­је ве­ли­ка ве­ћи­на шид­ских до­ма­ћин­ста­ва. Мно­ге уто­вље­не сви­ње то­ва­ре на при­ко­ли­це и но­се код ме­са­ра да их он по­ко­ље и об­ра­ди, па код ку­ће са­мо при­пре­ма­ју ко­ба­си­це, џи­гер­ња­че, швар­гле и ку­ле­не, а по­је­дин­ци, ме­ђу ко­ји­ма је и Вла­ди­мир - Вла­да Ла­зић др­же се ста­рог аде­та и при­ре­ђу­ју пра­ву фе­шту. Је­сте да то из­и­ску­је ви­ше по­сла, али до­жи­вљај дру­же­ња и за­јед­нич­ког ра­да је не­мер­љив, па се не мо­же ни­чим на­док­на­ди­ти.

 Устао је Вла­да, по­ра­нио, зо­ру пре­ва­рио да пот­па­ли ва­тру у ко­тлан­ки, а већ се ту ство­рио и стриц му Бран­ко, ко­ји ста­ну­је "че­ло ба­ште" па к'о ве­ли да га про­бу­ди, ако се успа­вао. Ту је и нај­мла­ђи Ла­зић, Не­ма­ња, ко­ји је тек про­ху­ја­ле је­се­ни по­шао у пр­ви раз­ред основ­не шко­ле. И за ње­га је то до­га­ђај, па не же­ли ни­шта да про­пу­сти. На но­га­ма је и Ду­ши­ца, до­ма­ћи­ца ку­ће и ма­ти че­тво­ро де­це. Би­ће да­нас пу­не ру­ке по­сла.

По­чи­њу да сти­жу и бра­ћа и при­ја­те­љи, ко­ји ће да­нас по­ма­га­ти у овом зна­чај­ном по­слу, а ко ће ту би­ти пр­ви, ако не ком­ши­је и ку­мо­ви: Дра­ган Абја­но­вић Га­га, Ра­до­ван Мар­ја­но­вић Чипс, ко­јег је Вла­да ско­ро вен­чао у цр­кви, јер је то за вре­ме ко­му­ни­зма "ста­ро­же­ња за­бо­ра­вио". До­шли су већ и Вла­ди­на бра­ћа од стри­че­ва Ђор­ђе (Бран­ков) и Бо­шко (Те­о­до­ров). Стри­на Кри­сти­на и Ду­ши­ци­на ма­ти Не­дељ­ка, за­јед­но с Ла­зи­ћа сна­ја­ма Зо­ри­цом и Ве­сном по­ма­га­ће у ку­хи­њи, ка­ко би на вре­ме би­ли при­пре­мље­ни обе­ди: до­ру­чак, ру­чак и сви­њо­кољ­ска ве­че­ра.

Већ је по­пи­је­на и ку­ва­на ра­ки­ја, ври­сну­ло је брав­че те­шко око 150 ки­ло­гра­ма и очас по­сла се на­шло у ве­ли­ком ли­ме­ном ко­ри­ту. Ошу­ре­но је, опр­ље­но и ви­си на ре­му. Га­га мај­стор­ски отва­ра утро­бу и ва­ди из­ну­три­це, ко­је је не­кад нај­мла­ђа снај­ка чи­сти­ла и пра­ла, а сад сва цре­ва и бу­ра­ге ба­ца­ју, оста­вља­ју са­мо џи­ге­ри­це, ср­цад и бу­бре­га. Не­ма ви­ше ни ка­вур­ме од де­бе­лих цре­ва, а о свињ­ским шкем­би­ћи­ма мо­же­мо са­мо да са­ња­мо. Мо­жда је та­ко и бо­ље, ка­жу ле­ка­ри да су из­ну­три­це пу­не хо­ле­сте­ро­ла. Са­мо се чу­дим ка­ко пре­ци­ма ни­је сме­та­ло да жи­ве мир­ни­јим жи­во­том.

За­клан је и тре­ћи бра­вац, узор­ци од­не­се­ни на пре­глед код ве­те­ри­на­ра, а у том су сти­гли и нај­мла­ђи Ла­зи­ћи, Го­ран, Ни­ко­ла и Све­тла­на - сту­ден­ти но­во­сад­ски, Алек­сан­дар, Мир­ја­на, Јо­ва­на и Го­ра­на још ђа­ци и "прак­ти­кан­ти". Они су у днев­ном бо­рав­ку и че­ка­ју на­ре­ђе­ња ста­ри­јих, да "кре­ну у ак­ци­ју". Већ су ис­ку­сни Ни­ко­ла, Го­ран, Са­ша и Це­ца, ко­ја нај­бо­ље сец­ка сла­ни­ну за чвар­ке и чи­ни се да је сва­ко пар­чен­це  ми­ли­ме­тар­ски иден­тич­но. И док сви ра­де свој по­сао, кли­зне низ гр­ло и по ко­ји шпри­цер, на­рав­но "ни­смо Бо­сан­ци", да и по­сле ле­по пе­че­не џи­гри­це, с бе­лим и цр­ним лу­ком пи­је­мо ра­ки­ју, об­ја­сни струч­но Ни­ко­ла.

Де­да Бран­ко је за­ду­жен да ло­жи и одр­жа­ва ва­тру у ко­тлан­ки, ба­ба Кри­ста ку­ва и раз­но­си ка­фу, а сна­је већ при­пре­ма­ју ру­чак. Пра­ви сви­њо­кољ­ски - па­при­каш од ме­са, џи­ге­ри­це и ср­ца­ди. Осим то­га, би­ће и ме­са с ро­шти­ља и из теп­си­је из рер­не, а све то с ки­се­лим ку­пу­сом, љу­том фе­фе­рон­ком и све­жим до­ма­ћим хле­бом из ба­ка Не­дељ­ки­не фу­ру­не.

За руч­ком смех нај­мла­ђих, ко­ји слу­ша­ју при­чу ка­ко су Га­га и Вла­да на­са­ма­ри­ли по­кој­ног Слав­ка, Вла­ди­ног оца. Та при­ча по­чи­ње ова­ко:

- Пре бом­бар­до­ва­ња - јер сад се вре­ме де­ли на оно пре по­сле на­ци­стич­ког бом­бар­до­ва­ња, јад­не нам Ср­би­ји­це - стри­кан Слав­ко је то­вио шест бра­ва­ца. Три је на­ме­ра­вао да за­ко­ље, ве­ли­ка фа­ми­ли­ја, па да уну­ци не бу­ду глад­ни, а три ће про­да­ти да по­ја­ча кућ­ни бу­џет. Кад су за­кла­ли тре­ће свињ­че, Вла­дин дру­гар и ком­ши­ја Га­га оде ку­ћи и до­не­се свињ­ски реп, ко­ји је на­ба­вио код дру­гог ком­ши­је, где је клао прет­ход­ног да­на и по­ре­ђа "под ко­нац" сва че­ти­ри, па пи­та Вла­ду:

- Јел' Вла­до хо­ће­мо ли кла­ти оног пе­тог брав­ца?

Слав­ко то чу­је, окре­не се и ше­рет­ски од­го­во­ри:

- Ко­јег пе­тог, кад смо за­кла­ли три!

- Ка­ко три брав­ца мо­гу има­ти че­ти­ри ре­па, од­го­вор­но упи­та "мр­тав озби­љан" Га­га. Слав­ко по­гле­да по­ка­за­не ре­по­ве, сту­шти се до свињ­ца, ви­ди да има три брав­ца, па пра­во же­ни До­бри­ли:

- Јел', До­бри­ла, кол'ко смо ми има­ли бра­ва­ца? Же­на га по­гле­да у чу­ду, на­гр­ди га и ре­че да ви­ше не пи­је ра­ки­ју, јер ће му до­ћи гла­ве. У ка­ча­ри ур­не­бе­сни смех до су­за. Про­ва­ла је ус­пе­ла, а Слав­ку ни­шта ни­је би­ло ја­сно, већ се по­ку­пио и оти­шао да на ка­на­бе­ту од­мо­ри умор­ну и на­па­ће­ну ду­шу.

Упра­во због ова­квих до­го­дов­шти­на и ва­ља ићи на сре­мач­ке за­би­јач­ке. Смех ле­чи све бољ­ке, а ње­га је за ве­че­ром у Ла­зи­ћа ку­ћи и овог сви­њо­кољ­ског да­на би­ло у из­о­би­љу.