СУ­СРЕТ СА ЖАР­КОМ МАР­КО­ВИ­ЋЕМ ИЗ ИЛИ­НА­ЦА

Жар­ко Мар­ко­вић из Или­на­ца, за­љу­бље­ник у ста­ри­не, би­тељ из­вор­не му­зи­ке, сви­рац, ко­њар, за­љу­бље­ник у књи­ге - чи­та­лац кла­си­ка, ко­вач и пот­ки­вач, а из­над све­га - пен­зи­о­нер

Не­ма де­те­та ни ста­ри­јих ко­ји у Илин­ци­ма не по­зна­ју Жар­ка Мар­ко­ви­ћа. Да­нас је пен­зи­о­нер а за­слу­же­ни од­мор од ра­да, упра­во ко­ри­сти да ра­ди. Не баш не­ке на­пор­не фи­зич­ке по­сло­ве, јер су му го­ди­не при­ти­сле пле­ћа. Се­би је на­шао за­ни­ма­ци­ју, тач­ни­је ви­ше хо­би­ја.Жар­ко Мар­ко­вић је ро­ђен 1938. го­ди­не у ста­рој и по­зна­тој или­нач­кој фа­ми­ли­ји.

Отац му је по­ги­нуо у Дру­гом свет­ском ра­ту 1943. од стра­не Ге­ста­поа у вин­ко­вач­ком ло­го­ру, јер је са­ра­ђи­вао са пар­ти­за­ни­ма, уоста­лом као ис ви Илин­ча­ни. Са­мо­хра­на мај­ка Ви­да од­хра­ни­ла га је и из­ве­ла на жи­вот­ни пут. Пет раз­ре­да шко­ле за­вр­шио је у се­лу, а учи­тељ му бе­ја­ше Ђо­ка Не­шко­вић, ка­сни­је ду­го­го­ди­шњи се­кре­тар Основ­не шко­ле "Фи­лип Ви­шњић" у Ши­ду.

- Кад је до­шло вре­ме од­ла­ска у ар­ми­ју до­био сам Ку­че­во на Хо­мо­љу, а ни­сам ни знао где је то - искрен је Жа­ре. Сти­гав­ши у Ис­точ­ну Ср­би­ју, био сам пе­ша­ди­нац и ве­рао се по хо­мољ­ским вр­ле­ти­ма. По­сле пе­ша­диј­ске обу­ке по­ха­ђао сам ме­ди­цин­ски курс и био ла­бо­рант у Врд­ни­ку. Две го­ди­не сам про­вео у вој­сци, а кад сам се вра­тио ни­је ми па­да­ло на па­мет да др­жим шприц за ињек­ци­је у ру­ци и ра­дим као "ме­ди­цин­ски брат" већ сам се упи­сао на курс за трак­то­ри­сте и по­сле шест ме­се­ци по­ло­жио ис­пит пред ко­ми­си­јом и од­мах до­био по­сао у или­нач­кој за­дру­зи. Ту сам ра­дио око 15 го­ди­на, а у ме­ђу­вре­ме­ну сам по­ло­жио и ква­ли­фи­ка­ци­ју за во­за­ча ка­ми­о­на-шо­фе­ра, ка­ко ми то струч­но ка­же­мо и дао се у при­ват­ни би­знис, био сам ауто­пре­во­зник и је­здио џа­да­ма, дру­мо­ви­ма и ауто­пу­те­ви­ма бив­ше нам ве­ли­ке Ју­ге.

- Ве­ли, ша­ла и смех ле­че све бољ­ке. - У "Олу­ји" 1995. го­ди­не ов­де у Илин­це је из Пла­шког до­шао мој но­ви ком­ши­ја Жељ­ко Гр­ба (ро­ђен 1967.), па ми он по­ма­же око Цвет­ка и Ги­дра­на, мо­јих ко­ња, мо­јих очи­ју у гла­ви, ко­је во­лем из­над све­га, али ћу их ипак мо­ра­ти про­да­ти, јер то је ја­ко скуп хо­би, а но­ва­ца је све ма­ње - ве­ли ма­е­стро Мар­ко­вић, ко­ји од­лич­но сви­ра там­бу­ри­цу са­ми­цу. И не са­мо да сви­ра, већ је и пра­ви. Му­зи­ка му је ме­лем за ду­шу.

- Ко­њи су ти, при­ја­те­љу мој, нај­па­мет­ни­је жи­во­ти­ње - до­да­је. Од­ла­ском у пен­зи­ју по­чео је да га­ји ов­це. Ми­слио је то ће му по­бољ­ша­ти кућ­ни бу­џет. Ву­ну ни­ко не ку­пу­је, ја­гањ­ци јеф­ти­ни, а мле­ко наш на­род баш и не пи­је. На­ро­чи­то ов­чи­је. Про­да то ма­ло ова­ца и ку­пи два па­сту­ва, ли­пи­ца­не­ра, ко­ла шин­ска, гик и фи­ја­кер. Ка­ру­це је на­ба­вио ста­ре па их сад сам по­пра­вља, ре­но­ви­ра, ре­па­ри­ра...

Опре­мио је и ко­вач­ку ра­ди­о­ни­цу, па се­ља­ци из Или­на­ца и окол­них се­ла до­ла­зе код ње­га да пот­ки­ва­ју ко­ње

Во­ди ме у сво­ју ет­но-со­бу да ви­дим и сли­кам би­бли­о­те­ку и ста­ри­не. То је пра­ви му­зеј, не­ма та­кво­га ни у Ши­ду. У би­бли­о­те­ци су кла­си­ци: Тол­стој, Ан­дрић, Цр­њан­ски, Ма­ри­ја Ју­рић За­гор­ка, До­бри­ца Ћо­сић... Ту је око 500 на­сло­ва, а Жар­ко је сва­ку књи­гу про­чи­тао. Чи­та­ју - ка­же - и дру­ги, на­ро­чи­то зи­ми.

- Осим књи­га, имам ста­рих ала­тљи­ка, бо­га­ту ну­ми­зма­тич­ку збир­ку, ста­ра плат­на (оде­ћу) и дру­ге ста­ри­не, ко­је се не­ми­ло­срд­но уни­шта­ва­ју, а ја же­лим то да са­чу­вам од за­бо­ра­ва - ис­ти­че Жа­ре. По­себ­но ме ин­те­ре­су­је исто­ри­ја Пр­вог и Дру­гог свет­ског ра­та, во­лим да чи­там и ме­мо­а­ре и то упра­жња­вам зи­ми кад имам пре­ви­ше сло­бод­ног вре­ме­на.Мар­ко­ви­ћи се оку­пља­ју за кр­сну сла­ву, кад до­ла­зе ку­мо­ви, ћер­ке и зе­то­ви, а пра­ва фе­шта бу­де кад је кар­би­на, сви­њо­кољ...

Тад су ту зе­то­ви Дра­го­љуб Не­го­ва­но­вић Ла­ла,Ми­ли­во­је Ми­ле Сре­мац, Ср­ђан Про­да­но­вић и ме­сар Го­ран Сре­мац, а по­ред су­пру­ге Дра­ге и кће­ри Ми­ре и Рад­ми­ле жен­ске по­сло­ве ра­де да­ме из ком­ши­лу­ка. по­сле по­сла бу­де бо­га­та ве­че­ра, а Жар­ко тад за­сви­ра "са­ми­цу" па се и сре­мач­ка пе­сма чу­је. Тек ова­ко, ду­шу да раз­га­ли.