СУДБИНЕ НЕКАДА ЈЕДАН ОД НАЈТАЛЕНТОВАНИЈИХ ФУДБАЛЕРА БИВШЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ПРОВОДИ ДАНЕ У ПОРОДИЧНОЈ АТМОСФЕРИ

Ово је прича о Зорану Мијуцићу из Шида. Био је члан омладинске фудбалске репрезентације некадашње Југославије која се у далеком Чилеу 1987. окитила златном медаљом и освојила наслов светског првака.

Ових дана навршиће се двадесет година од како је омладинска репрезентација некадашње СФРЈ у далеком Чилеу освојила наслов светског првака. Међу онима који су се тада окитили златним медаљама у Сантјагу, налазио се и Зоран Мијуцић из Шида, тада члан Војводине из Новог Сада. Старијим љубитељима фудбала који се сећају тих дана, остала је у памћењу слика када је Мијуцић након победе у финалу над репрезентацијом Немачке (5:4) заједно са својим саиграчима, отрчао почасни круг високо носећи заставу тадашње државе.

Фудбалски пут Зорана Мијуцића везан је најпре за матични клуб Раднички из Шида, где је стекао прва фудбалска знања. Већ у пионирској и кадетској конкуренцији показао је да је реч о супер талентованом играчу. Недуго потом уследиле су понуде наших најбољих фудбалских клубова за прелазак у њихове редове. Када је такорећи било све договорено са Црвеном Звездом, нашим најтрофејнијим клубом, за Зоранов прелазак (у међувремену Мијуцић је са београдским клубом учествовао на турнирима у Италији и Немачкој), он се изненада обрео у редовима новосадске Војводине. 

По многима била је то његова (или неког другог) највећа грешка у каријери. Новосадски клуб се тих година борио за повратак у елиту и у таквој ситуацији тренери по правилу веће шансе дају искуснијим играчима, што је и Зоран сам осетио. Ипак, успео је да својим играма избори место стандардног репрезентативца у омладинској селекцији некадашње Југославије. Селектор Мирко Јозић није размишљао о шпицу напада јер су се тамо налазили Зоран Мијуцић и Давор Шукер. Колика је била конкуренција у тадашњој омладинској репрезентацији Југославије, говори и податак да у финалној утакмици са Немачком није било место за једног Предрага Мијатовића, Роберта Просинечког и Игора Штимца, касније чланове најбољих европских клубова.

Након повратка из Чилеа, Зоран остаје у Војводини где га затиче веома примамљива понуда ФК Волендам РКЦ из Холандије. Али, Војводина тражи астрономско обештећење и пропада трансфер који би решио много тога у животу једног од најбољих фудбалера Срема и Војводине свих времена. Након тога следе одласци у екипу Бечеја која је тада била у првој лиги и екипу друголигаша Новог Сада. Пут га даље води у Грчку, у тим Олимпијакос из Волоса, који је тада био члан друге лиге.
После тога Зоран је наступао за екипу Цемента из Беочина а каријеру је завршио тамо где је и почео, у Радничком из Шида.

Зоран је у међувремену оболео и сада дане проводи у породичној кући заједно са својом многочланом породицом. Недавно се у Фудбалском савезу Србије интересовао да ли има право на пензију као заслужни спортиста земље. Добио је неодређен одговор али уз наду да ће ипак успети да оствари оно што му неоспорно припада. И ми се придружујемо иницијативи да му се додели национална пензија јер ако је неко са простора Срема то заслужио онда је то свакако освајач наслова првака света у фудбалу у омладинској конкуренцији.

"ПРОПУСТИО САМ НАЈБОЉУ ПРИЛИКУ"

Сета на лицу Зорана Мијуцића јави се у тренутку када прича о каквим трансферима се радило када је он у питању.
- Из некадашњих југословенских клубова долазиле су бројне понуде. Најупорнији су били представници Динама из Загреба, Хајдука из Сплита и Железничара из Сарајева. Директор Динама Велимир Зајец је у више наврата покушавао да ме доведе на Максимир, где би играо заједно са Бобаном, Шукером, Просинечким  и Павичићем са којима сам пре тога играо заједно у репрезентацији. Нажалост, Војводина није пристала и тиме сам пропустио најбољу прилику  да се финансијски обезбедим до краја живота - каже Мијуцић, некада велика нада југословенског фудбала.