При­ли­ком не­дав­ног бо­рав­ка у Мо­ло­ви­ну пи­та­ли смо пред­сед­ни­ка Ме­сне упра­ве ко би мо­гао би­ти ин­те­ре­сан­тан са­го­вор­ник за нас. Пред­ло­жио је Ми­ла­на Не­го­ва­но­ви­ћа, сли­ка­ра. Са­го­вор­ник нео­би­чан, са­свим си­гу­ран. Ро­ђен је 1957. у Ада­шев­ци­ма, тре­нут­но жи­ви у Мо­ло­ви­ну и ти­ме ни­је за­до­во­љан.

Жи­вот­ну при­чу по­чи­ње:
- Це­ли мој жи­вот је бор­ба про­тив нар­ко­ма­ни­је. Не­кад сам и сам био ови­сник. Дро­гу ни­сам по­чео узи­ма­ти због ра­до­зна­ло­сти, већ због фи­зич­ког бо­ла. А по­че­ло је та­ко што сам 1982. имао опе­ра­ци­ју сред­њег ува у Пу­ли, где ми је гре­шком оста­ла га­за, па су бо­ло­ви би­ли не­под­но­шљи­ви. По­чео сам с анал­ге­ти­ци­ма, а он­да су са­ми по се­би на ред до­шли ма­ри­ху­а­на, ха­шиш, ек­ста­зи, хе­ро­ин.

На­кон пе­те опе­ра­ци­је, ка­да су на­по­кон пре­ста­ли бо­ло­ви, пре­ста­ла је и мо­ја ови­сност", при­ча Не­го­ва­но­вић. Ипак, из­ле­че­ње ни­је до­шло пре­ко но­ћи, па ис­ти­че ве­ли­ки ути­цај др Рад­ми­ле Па­скаш и пси­хо­ло­га Сла­ђа­не Ор­лан­дић у про­це­су "ски­да­ња".

Ме­та­ло­стру­гар по за­ни­ма­њу, ко­ји је, ка­ко сам ка­же, сту­ди­рао Ли­ков­ну ака­де­ми­ју у Пу­ли, по­чео је сли­ка­ти кра­јем осам­де­се­тих про­шлог ве­ка. Оми­ље­на му је сли­ка ко­ју је на­звао "Стра­шни суд" ( на­ста­ла 2000) и ко­ју сма­тра ауто­би­о­граф­ском. Док при­ча о сли­кар­ству и из­ло­жба­ма на ко­јим је из­ла­гао (твр­ди да је на­сли­као пре­ко 1.600 сли­ка) стал­но се вра­ћа на дро­гу и вре­ме у ком је "дру­го­вао" с њом.

- Упо­зо­рио бих ову да­на­шњу де­цу да не кре­ћу тим пу­тем, мо­јим пу­тем, јер је по­гре­шан и ра­за­ра­ју­ћи из те­ме­ља. Ни­ко не­ма пра­во да уни­шти не­чи­ји жи­вот због ма­ло нов­ца. Оби­ла­зио сам ја мно­ге не­у­роп­си­хи­ја­триј­ске уста­но­ве, па кад по­гле­даш око се­бе при­зор у ко­ме се сје­ди­њу­је жи­вот и смрт, не при­ја то ни­чи­јем оку. Све ко­је сам по­зна­вао из тог пе­ри­о­да "оти­шли су", је­ди­но сам ја остао. Пр­ве го­ди­не "ски­да­ња" фи­зич­ки сам се ис­цр­пљи­вао - ра­дио у свињ­цу, тр­чао, пра­ви скле­ко­ве..." за­вр­ша­ва Не­го­ва­но­вић сво­ју при­чу и с по­но­сом на­гла­ша­ва да ни­ка­да ни­је био с оне стра­не за­ко­на, ни­кад ни­је имао кри­вич­ну при­ја­ву. Да би сли­као, ка­же, тре­ба­ју му сред­ства ко­је не­ма, јер са мај­ком жи­ви од ње­не ми­ни­мал­не пен­зи­је. За јед­ну сли­ку тре­ба му бар 50 евра.

Рас­тр­зан из­ме­ђу же­ља и мо­гућ­но­сти Не­го­ва­но­вић, на ко­јег је вре­ме ови­сно­сти оста­ви­ло тра­га, за жи­вот у Мо­ло­ви­ну ка­же:

- Не, ни­сам сре­ћан... За­што?... за­то што од жи­во­та ов­де имам са­мо мир".