У ПО­СЕ­ТИ ПО­ЉО­ПРИ­ВРЕД­НИ­КУ ДО­БРИ­ВО­ЈУ СМИ­ЉА­НИ­ЋУ ИЗ ГИ­БАР­ЦА

Сва­ко­дне­ви­ца и про­бле­ми у њој, одав­но су из­бри­са­ли ле­пу сли­ку жи­во­та у се­лу. Јер, раз­го­вор са љу­ди­ма ко­ји у ње­му жи­ве и ба­ве се по­љо­при­вре­дом, углав­ном се сво­ди на те­шко­ће са ко­ји­ма се су­сре­ћу. А при­че о по­је­ди­ним љу­ди­ма че­сто су слич­не.

Добривоје СмиљанићНаш са­го­вор­ник у Ги­бар­цу био је До­бри­во­је Сми­ља­нић, ме­сар. У оним те­шким рат­ним го­ди­на­ма, из род­ног Оси­је­ка об­рео се на под­руч­ју шид­ске оп­шти­не. Да­нас жи­ви у овом се­лу. Свој рад­ник век, пу­них 26 го­ди­на, про­вео је у оси­јеч­ком По­љо­при­вред­но-ин­ду­стриј­ском ком­би­на­ту "Бе­ље". По до­ла­ску у на­шу сре­ди­ну, го­ди­ну да­на је ра­дио у "Сви­ла­ји" а на­кон за­тва­ра­ња ове фир­ме по­све­тио се об­ра­ђи­ва­њу зе­мље и уз­го­ју сви­ња. Ка­же, ни­је би­ло то­ли­ко ло­ше све до ове го­ди­не. Про­бле­ми и раз­ми­шља­ње да ли се уоп­ште ис­пла­ти ра­ди­ти овај по­сао, на­ста­ли су због ја­ко ни­ских от­куп­них це­на сви­ња.

До­бри­во­је и су­пру­га Омер­ка ори­јен­ти­са­ли су се на рад на ми­ни фар­ми, па го­ди­шње од­хра­не пе­де­се­так то­вље­ни­ка. Хра­ну за сви­ње они обез­бе­ђу­ју. На де­вет ју­та­ра зе­мље се­ју ку­ку­руз, со­ју и је­чам. За про­да­ју сви­ња сна­ла­зе се са­ми. Је­дан део про­да­ва­ли су по це­ни од 80 ди­на­ра за ки­ло­грам жи­ве ва­ге, али не зна­ју шта ће са оста­ли­ма.

- Уко­ли­ко се на­ста­ви про­да­ја сви­ња по тре­нут­ним це­на­ма ко­је су у нај­бо­љем слу­ча­ју 60 ди­на­ра за ки­ло­грам, те­шко да ћу на­ста­ви­ти њи­хов уз­гој у ово­ли­ком бро­ју. Са­чу­ва­ћу ма­тич­но ја­то и ње­го­ву ре­про­дук­ци­ју. Ни­сам је­ди­ни ко­ји ова­ко ми­сли. С дру­ге стра­не, не­што тре­ба ра­ди­ти и од не­че­га жи­ве­ти. Ви­де­ћу ка­ко ће се ства­ри од­ви­ја­ти, па ћу он­да до­не­ти од­лу­ку - ка­же До­бри­во­је Сми­ља­нић и на­ста­вља.

- И оста­ли сто­ча­ри као и ја при­жељ­ку­ју не­ко озбиљ­но удру­же­ње ко­је би нам по­мо­гло да сво­је про­из­во­де пла­си­ра­мо на тр­жи­ште и да од њих мо­же­мо нор­мал­но да жи­ви­мо. Же­ли­мо и да се на­ша реч чу­је у Вла­ди, без упли­та­ња по­ли­ти­ке. Не знам ка­ко, али за­кон и др­жав­не слу­жбе, тре­ба­ло би да во­де ма­ло ви­ше ра­чу­на о се­ља­ци­ма.

- Ја сам сво­је има­ње ре­ги­стро­вао као по­љо­при­вред­но до­ма­ћин­ство, али до са­да не­ке ве­ли­ке ко­ри­сти ни­је би­ло. Сем пр­ве го­ди­не ка­да нам је ре­гре­си­ра­но го­ри­во, ни­је би­ло ни­шта дру­го. Да не по­ми­њем пре­ми­је. Ми из Ги­бар­ца ни­смо уче­ство­ва­ли у про­те­сти­ма сто­ча­ра, јер смо зна­ли да од то­га не­ће би­ти ни­ка­кве ко­ри­сти. Не­ка­ко нам се чи­ни­ло да је ту по­ли­ти­ка уме­ша­ла сво­је пр­сте. Ка­да би сви ра­ди­ли са­мо свој по­сао, све би би­ло дру­га­чи­је - ис­ти­че.

До­бри­во­је Сми­ља­нић је за­вр­шио сво­ју при­чу. На кра­ју нам је ре­као да је ипак за­до­во­љан што бар ње­гов син и сна­ја ра­де па се пре­жи­вља­ва.