Сем про­из­вод­ње пла­стич­них ро­лет­ни и пла­стич­них по­су­да за упо­тре­бу у до­ма­ћин­ству у за­нат­ској рад­њи се при­ку­пља и ста­ра пла­сти­ка, ко­ја се ре­ци­кли­ра и пра­ве но­ви про­из­во­ди.

Не­ка­да­шњи ауто­ме­ха­ни­чар, не­ко­ли­ко го­ди­на за­по­слен у "Шид­тран­су" сти­ца­јем окол­но­сти по­стао је вла­сник за­нат­ске рад­ње "Ро­ло" за ко­ју се чу­ло и да­ље од шид­ске оп­шти­не. По по­врат­ку из ЈНА, Слав­ко Стар­че­вић је по­чео да ра­ди у ма­њим при­ват­ним фир­ма­ма где је во­зе­ћи мај­сто­ре за мон­та­жу ро­лет­ни за­во­лео овај за­нат, из­у­чио га и, ето, опре­де­лио се да му то бу­де трај­но за­ни­ма­ње.

Од 1984. "Ро­ло" се озбиљ­но ба­ви про­из­вод­њом де­ло­ва од пла­сти­ке (али и ме­та­ла) за ро­лет­не, као и за про­из­во­де ко­ји се ко­ри­сте у до­ма­ћин­ству. По­ред ве­не­ци­ја­не­ра и тра­ка­стих за­ве­са, ов­де се про­из­во­де и пла­стич­на хар­мо­ни­ка вра­та, као и пла­стич­на лам­пе­ри­ја. Не­ка­да је тр­жи­ште би­ло да­ле­ко ве­ће, ка­ко у Ср­би­ји, та­ко и ван гра­ни­ца да­на­шње нам др­жа­ве.

Кре­ди­те, ка­же Стар­че­вић, ни­ка­да ни­је узи­мао. Овим по­слом се све те­же ба­ви­ти, јер је све ви­ше про­из­во­ђа­ча а од­ла­зак ван Ср­би­је је су­ви­ше ком­пли­ко­ван да би био ис­пла­тив. Не­ка­да су се си­ро­ви­не на­ба­вља­ле из Сло­ве­ни­је, би­ла је мо­гућ­ност од­ло­же­ног пла­ћа­ња. Да­нас си­ро­ви­не до­би­ја из Срем­ске Ми­тро­ви­це и Но­вог Са­да, али за го­то­ви­ну. Тре­нут­но је Стар­че­ви­ћу глав­ни циљ да син за­вр­ши шко­ло­ва­ње на ви­шој шко­ли, а он­да би, уз на­бав­ку са­вре­ме­ни­јих ма­ши­на, мо­гао по­че­ти про­из­вод­њу алу­ми­ни­јум­ских ро­лет­ни и, на­рав­но, по­сао би остао у на­сле­ђе си­ну.

Обје­кат од 120 м2 ко­ји се на­ла­зи у Ули­ци Вељ­ка Па­у­но­ви­ћа на­ме­њен је за про­из­вод­њу али за­сад је не­ис­ко­ри­шћен, јер у том де­лу је на­пон елек­трич­не енер­ги­је слаб, не­мо­гу­ће је нор­мал­но ра­ди­ти, па су ма­ши­не и да­ље у ку­ћи у Ули­ци 7. ју­ла. У Ули­ци Вељ­ка Па­у­но­ви­ћа има свој ре­сто­ран са пре­но­ћи­штем.

Стар­че­вић от­ку­пљу­је ста­ру пла­сти­ку, ре­ци­кли­ра је и пре­тва­ра у гра­ну­лат и по­но­во пра­ви про­из­во­де, али не оне ко­ји се ко­ри­сте у ис­хра­ни. Ки­ло­грам ста­ре пла­сти­ке пла­ћа 10 ди­на­ра. Во­лео би да по­се­ду­је и про­стор за от­пад се­кун­дар­них си­ро­ви­на, али за тај по­сао мо­рао би има­ти од­го­ва­ра­ју­ће пре­се за пре­со­ва­ње ПВЦ, где би се упо­сли­ло и не­ко­ли­ко рад­ни­ка. За то би ипак тре­ба­ло ве­ћа сред­ства. А код по­ми­ња­ња рад­ни­ка, ис­ти­че да је те­шко за­др­жа­ти мла­де рад­ни­ке ко­ји ни­су сте­кли рад­не на­ви­ке, па се бр­зо за­си­те по­сла иако их, ка­же, уред­но при­ја­вљу­је и да­је со­лид­ну пла­ту.

Ма ка­ко усло­ви на тр­жи­шту би­ли све те­жи, Стар­че­вић се не жа­ли јер раз­у­ме да љу­ди све ма­ње има­ју па­ра за пре­жи­вља­ва­ње, па ни­је ни чу­до што се све те­же од­лу­чу­ју за ку­по­ви­ну ње­го­вих про­из­во­да. Сва­ки по­сао, ка­же, тре­ба пре све­га во­ле­ти. А овај је ин­те­ре­сан­тан јер се од­ла­зи на ра­зна ме­ста, упо­зна­ју ра­зни љу­ди и при­ку­пља­ју но­ве иде­је.