ПОД НЕБОМ ШИДСКИМ

После четири деценије рада у државној фирми, Бранко Тарлаћ остварио свој дечачки сан, постао је - чобан

Кад на северном крају шидског Доњег шора уместо лево, уз брдо, ка Руском двору, кренете десно, преко Шидине ка Бељњачи, чим пређете ћуприју угледаћете на брежуљку кровове неколико зграда. Пре него што дођете до њих прећи ћете пашњак, на којем је до 1860. године одржан шидски чувени вашар. Ту на овом широком брисаном простору, испод равно одсечене лесне заравни где је некад шидска сиротиња правила черпић за своје петлеуше, чућете громку песму с брда. "Ја и мала са планине двије/волели се ко што нико није" - одјекује шидским предграђем грлати глас Балетин који на салашу помаже свом другару Бранку Тарлаћу.

Стигавши на салаш подно Бељњаче, упитах Божидара Шилија у Шиду познатијег као Балета, дугогодишњег пратиоца поштанских вагона на железници, а сад незапосленог (због систематизације) "чекеча" пензије на берзи рада, које су то "планине двије" он као из топа одговара: "Па, Бељњача и Фрушка гора!" За неупућене, ова прва "планина" је брдо на крај Шида високо максималних 120 метара над морем, а северно су обронци Фрушке горе, крај Беркасова, чија висина није већа од 200 метара. Насмејах се грохотом, а то учинише и остали присутни из све снаге. Били су ту Бранко Тарлаћ, власник салаша, први комшија Дејан Станковић "стрикан" познатог српског фудбалског репрезентативца, отац Петар Божић и син му Растко. Балетин смисао за шалу ни у овим тешким временима није спласнуо, тако да он и на салашу крепи душу натмуреним лицима, која се потом разгале и постају ведрија.

Бранко Тарлаћ је рођен 1944. године у Баљцима, код Книна, али је у Шид стигао пре него што је кренуо у први разред осмогодишње. Осим њега, отац Пера и мати Мара имали су још два сина и три кћери. Све три сестре су му живе и здраве, а браћа су помрла млади. У Шиду и околини је био познат његов млађи брат Мирко, конобар по струци, који је годинама радио на шидској Чубури. Док је Бранко једно време замењивао колегу на бензинској пумпи у Товарнику, брат Мирко му је преко таласа Радио Шида, тада станице у повоју честитао рођендан песмом "Мој брате у туђини". О овоме је расправљао и комитет, јер "братска" република не може бити туђина, па директор Радија "вркнуо" и после радио друге послове, јер није размишљао да и песма може неког оставити без посла и измаћи му столицу. После овог случаја све жеље слушалаца су пролазиле цензуру, како и нови диша не би изгубио фотељу!

Бранко је још као клинац сањао да има стадо оваца, јер га је то враћало у завичај подно Динаре, али није имао средстава да тај свој сан и оствари. Кад је пре коју годину склопио радну књижицу и рекао збогом послу, решио је да купи десетак оваца и салаш на крају Шида, па да крене у чобане. Сада има око тридесетак оваца расе "ил де франс" које се годишње јагње двапут, али их не музу, па добро одране јагњад. Углавном оставља женску јагњад како би повећао стадо, а јањце продаје или коље за исхрану своје породице.

Води ме Бранко да покаже своје имање. Осим штале, где царује кобила Лиска, ту је и велики тор за овце где је "царица" магарица Мицка. Пушта овце из тора, неке ускоро треба да се ојагње, а Мицка од радости скаче Балети на рамена. "Тражи коцку шећера", објашњава Шили и тера је од себе. Магарица се рита и од радости, ваља се по трави и њаче "ко да је преполудила", каже Дејо. Око тора је кукурузовина, бале сламе и камаре сена, на таванима штале и тора су бале сојине сламе и сено - а све то је храна за зиму, поред кукуруза у клипу који је на сред штале.

Најзанимљивији је "стамбени објекат". То је салаш сачињен од негдашњег амбара, у приземљу је дневни боравак, а на спрату соба за спавање. Поред њега је стара чобанска колиба на точковима, коју је Бранко купио од покојног Весе Ђурчића, некада познатог шидског овчара. "Ово ће тек реновирањем бити стављено у функцију којој је намењено", објашњава Тарлаћ и води ме да видим пашњак, недалеко од имања. Ту је некад био багремик Пирме Крсмановића, па је посечен, а земљиште је запарложено и последњих неколико година затрављено, па ту од раног пролећа до касне јесени Бранково стадо пасе бујну траву. Преко пута пашњака је поток Шидина, а све то: долина Шидине, Бељњача и шумарци около лети чине веома угодну и благу климу. "Потрефила се ружа ветрова па и највеће врућине овде су благе, а ветрић стално пируцка", објашњава Бранко, а Балета додаје да је овај природни амбијент стопут бољи од загађених кафанских атмосфера, па се он препородио од кад већи део слободног времена проводи с другаром на салашу.

Враћамо се по младу мушмулу на којој су остали само плодови и сви чекају прве јесење мразеве па да их у сласт кусају. За сад се по воћки верају велики жути мачак Марко и црна као зифт мачкица љубица. Они су љубимци свих који дођу на салаш, а воли их и пулин Меки, док великом белом мађарском овчару Вучку нико не сме да приђе, а иначе је везан дебелим ланцем. Он је ноћу најпоузданији чобан, тако да нико не сме да приђе имању.

Пред одлазак са салаша стижу и комшије Маћела - Јовица Матић, а стрикан Дејо вели да овде наврати и други комшија Драган Тадић. И они се спремају да ускоро подигну објекте и ако бог да преселе се на обод Бељњаче, место које су већ крстили - Бранковина.