У гоњењу потученог непријатеља, Прва пролетерска са Једанаестом ударном дивизијом, стигла је 5. децембра 1944. пред Шид. Још пре подне истог дана последње непријатељске јединице напустиле су Шид и провлачиле се у правцу Товарника. После подне 5. децембра у Шиду је владала изузетна мирноћа, сви су били повучени у своје куће и чекали су ослобођење.

После подне, пред сумрак, "каћуше" из правца Гибарца отвориле су брзу паљбу... То је тај почетак приче о великом дану историје исказан у речима оних који су те тренутке преживели. А наставак приче био је логичан.

Просула се ватра непријатељу на потиљак. И палила га жеравица исте оне ватре коју је сам заметнуо. И гасиле му очи. И љуљала га тутњавом. И претила му помором. Шибао га ветар те ватре и терао у безглави понор.

А иза тутњаве полагано се простирао, надом већ дуго слућен, мир. Само се на земљи прошараној снегом и ињем, расцветавао цвет јутра слободарског и као опомена сахнуо у иње, у корен ове земље равничарске, тај цвет нове младости, тај цвет живота који се из жила земље вади само када се на браник слободарски стаје и за вечност живљења дарује.

И зачуле су се песме иза победоносног јутра, биле су то песме поноса, песме које су борци проносили кроз ратишта. Поново у истом колу народ и војска, радовање због оног што је прошло у том праскозорју шестодецембарском, али и чврста порука да ће се већ сутра кренути даље, јер непријатељ је још увек ту, у близини, иза перивоја према Товарнику, налегао попут таме на равницу и неће тек тако лако подићи очи из те мрзле сремске влаге.

И док дан расте, расте цвет сећања на јутро слободарско. Раствара се време, у том времену снага ратничког војевања. И сећање на стратиште. Срем децембра и Срем хладног неба под којим се жаре фрушкогорске и босутске шуме. Срем где се не настањују птице. И цвеће разно, сремско, презреле евенке винограда.
И само корак. Корак до прага. До твог и мог прага. До тог цвета. До јутра слободарског.

И зато слобода није само реч, она је здање и грађевина од чудног гранита саздана. Она је сваком дана и свако се служи својом слободом, она нема границе у људским просторима, нити у границама мисли. Она је потврда људске среће и људског достојанства.

Слобода је опредељење човекове људскости.

Слобода је на довратку наших кућа. Слобода је рукохват дана. Она је човекова мишица, непрестаност борења, покретачка снага и вера у постојаност њеног времена.
Само слободан човек може да ствара и да мисли. Хлеб наш је наша слобода. Слобода обавезује на слободу. Слобода нема праву дефиницију. Одбрана слободе је можда њена најузвишенија дефиниција. Слобода је наше ослобођење. Слобода је наше дело.