БРОЈ­НА РОМ­СКА ПО­РО­ДИ­ЦА ФА­МИ­ЛИЋ ИЗ МО­ЛО­ВИ­НА НАЈ­ТУ­ЖНИ­ЈА ПРИ­ЧА

Ни­ка­да у исто­ри­ји Мо­ло­ви­на ни­је би­ло то­ли­ко свир­ке и пе­сме као од ле­та 1941. до 1942. го­ди­не л С ту­гом у очи­ма и пе­смом на усна­ма "Се­дам­де­сет и два да­на", Фа­ми­ли­ћи ушли у те­рет­ни ва­гон и кре­ну­ли на сво­је по­след­ње пу­то­ва­ње

 Не­дав­на ини­ци­ја­ти­ва Оп­штин­ског од­бо­ра СУБ­НОР-а у Ши­ду да се у се­лу Мо­ло­ви­ну по­ста­ви спо­мен-пло­ча у знак се­ћа­ња на ром­ску по­ро­ди­цу Фа­ми­лић, за тре­ну­так је по­но­во вра­ти­ла се­ћа­ње на тра­ге­ди­ју ко­ју је до­жи­ве­ла ова број­на ром­ска фа­ми­ли­ја.

Ви­хор Дру­гог свет­ског ра­та за­те­као је Фа­ми­ли­ће у ра­зним гра­до­ви­ма Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је где су се као вр­сни му­зи­ча­ри на­ла­зи­ли го­ди­на­ма. Го­то­во да ни­је би­ло ни јед­ног хо­те­ла или по­зна­те ка­фа­не у Но­вом Са­ду, Оси­је­ку, Бач­кој Па­лан­ци, Вин­ков­ци­ма, Ши­ду и дру­гим гра­до­ви­ма а да у њи­ма ни­су сви­ра­ли ор­ке­стри по­ро­ди­це Фа­ми­лић из Мо­ло­ви­на.

Не­ки од њих су го­ди­на­ма са ве­ли­ким успе­хом сви­ра­ли и у ор­ке­стри­ма Ра­дио Бе­о­гра­да, Но­вог Са­да а све­до­чан­ства го­во­ре да су там­бу­ра­шки ор­ке­стри из овог пи­то­мог фру­шко­гор­ског се­ла сме­ште­ног у пре­ле­пој до­ли­ни окру­же­ног шу­ма­ма и у бли­зи­ни Ду­на­ва сви­ра­ли и у За­гре­бу, Са­ра­је­ву као и у број­ним гра­до­ви­ма на Ја­дран­ском мо­ру.

Име­на чу­ве­них при­ма­ша Спа­со­ја, Бо­шка, Љу­бе и дру­гих Фа­ми­ли­ћа као и њи­хо­вих ор­ке­ста­ра, оста­ла су у се­ћа­њу свих оних ко­ји су има­ли при­ли­ку да их чу­ју. На­жа­лост ни­је остао са­чу­ван ни је­дан аудио за­пис о њи­хо­вој му­зи­ци. Али број­ни на­пи­си, до­ку­мен­ти и се­ћа­ња још увек жи­вих све­до­ка тог вре­ме­на, го­во­ре да је реч о вр­сним му­зи­ча­ри­ма, нај­бо­љи­ма ко­је је Вој­во­ди­на има­ла тих го­ди­на.

Иако су од­мах на­кон април­ске ка­пи­ту­ла­ци­је Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је и ус­по­ста­вља­ња зло­гла­сне НДХ го­то­во сви чла­но­ви ове по­ро­ди­це де­пор­то­ва­ни из ра­зних кра­је­ва у род­ни Мо­ло­вин ма­ло је то­га у том тре­нут­ку на­го­ве­шта­ва­ло тра­ге­ди­ју ко­ја ће за­де­си­ти ову ром­ску фа­ми­ли­ју. Ви­ше од го­ди­ну да­на од ле­та 1941. до ле­та 1942. го­ди­не Мо­ло­вин је од­зва­њао од пе­сме и свир­ке. Али ре­пер­то­ар пе­са­ма го­во­рио је мно­го ви­ше од све­га.

Би­ле су на ње­му пре све­га оне са ту­жним тек­сто­ви­ма ме­ђу њи­ма и чу­ве­на пе­сма "Ци­ган­ска је ту­га пре­го­ле­ма..." ко­ја је на­ста­ла у Мо­ло­ви­ну али су је ка­сни­је ра­зни но­во­ком­по­но­ва­ни му­зи­ча­ри пре­о­кре­ну­ли и из­о­па­чи­ли ме­ња­ју­ћи њен из­вор­ни текст ко­ји је на­стао не­по­сред­но пре не­го што ће Фа­ми­ли­ћи кре­ну­ти пут зло­гла­сног Ја­се­нов­ца.

Ка­ко се бли­жи­ло ле­то 1942. го­ди­не у на­ро­ду зна­но као Срем­ско кр­ва­во ле­то и ми­си­ја јед­ног од нај­кр­во­лоч­ни­јих уста­шких зли­ко­ва­ца Вик­то­ра То­ми­ћа, у ко­ме ће стра­да­ти на хи­ља­де жи­те­ља Сре­ма та­ко се и у са­мом Мо­ло­ви­ну осе­ћа­ла нер­во­за јер се бли­жио час ра­стан­ка Фа­ми­ли­ћа од њи­хо­вог за­ви­ча­ја. Јед­но од ма­ло­број­них све­до­чан­ста­ва о стра­да­њу ове по­ро­ди­це оста­вио је Ста­но­је Па­пић, ме­шта­нин Мо­ло­ви­на.

- Ни­ка­да у исто­ри­ји на­шег ма­ле­ног се­ла ни­је би­ло то­ли­ко свир­ке и пе­сме као од ле­та 41. до 42. го­ди­не. Шест ком­плет­них там­бу­ра­шких ор­ке­ста­ра го­то­во сва­ко­днев­но је сви­ра­ло и пе­ва­ло. Пред­о­се­ћа­ли су Фа­ми­ли­ћи свој тра­гич­ни за­вр­ше­так. Иако су го­то­во сви зна­ли и дан и сат ка­да ће уста­ше до­ћи по њих да их во­де пут Ши­да и же­ле­знич­ке ста­ни­це ода­кле ће кре­ну­ти на стра­ти­ште у Ја­се­но­вац, ни­ко од њих ни­је хтео да се из­дво­ји или по­бег­не. За­јед­нич­ки до по­след­њег, њих 95 оти­шло је у смрт. Плач и пе­сма од­је­ки­ва­ли су исто­вре­ме­но Фру­шком го­ром. Жан­да­ри и уста­ше у ко­ло­ни, а Фа­ми­ли­ћи ис­пред са там­бу­ра­ма и пе­смом са ко­јом су ве­ру­јем оти­шли и у смрт - го­во­рио је Ста­но­је Па­пић.

И Ши­ђа­ни су тих вре­лих лет­њих да­на има­ли при­ли­ке да ви­де ко­ло­ну ко­ја се од цен­тра гра­да сли­ва­ла пре­ма же­ле­знич­кој ста­ни­ци. Ме­ђу њи­ма су би­ли и Фа­ми­ли­ћи. Са су­за­ма у очи­ма опра­шта­ли су се од сво­јих по­зна­ни­ка али и од љу­ди ко­је ни­су по­зна­ва­ли све­сни да је ово њи­хо­во по­след­ње ви­ђе­ње. Бран­ка Сте­ван­че­вић и Ма­ра Уба­вић при­су­ство­ва­ле су њи­хо­вом про­ла­ску кроз Шид.

- Иако су тих да­на би­ла хап­ше­ња и од­во­ђе­ња и у Ши­ду, ми смо се ипак на­шле ме­ђу на­шим су­гра­ђа­ни­ма ко­ји су ис­пра­ћа­ли ову сво­је­вр­сну ко­ло­ну без по­врат­ка. Фа­ми­ли­ћи су то­ли­ко пе­ва­ли и сви­ра­ли го­то­во сви­ма ко­ји су се на­ла­зи­ли на шид­ским ули­ца­ма да су их че­сто уста­шки бо­јов­ни­ци опо­ми­ња­ли да по­жу­ре. Иако су са ин­стру­мен­ти­ма до Ши­да пре­ва­ли­ли већ два­де­се­так ки­ло­ме­та­ра ни­је се у њи­хо­вим очи­ма ви­део умор. Али ту­га је­сте, ка­ко у очи­ма та­ко и у пе­сми, по­го­то­во у оној "Се­дам­де­сет и два да­на"... са ко­јом су и ушли у те­рет­не ва­го­не ко­ји ће их од­ве­сти на по­след­ње пу­то­ва­ње, се­ћа­ју се ове још увек ви­тал­не осам­де­се­то­го­ди­шња­ки­ње.

Иако не­ма по­у­зда­них по­да­та­ка о ме­сту стра­да­ња Фа­ми­ли­ћа пре­жи­ве­ли све­до­ци ја­се­но­вач­ког па­кла, ме­ђу ко­ји­ма је био и Слав­ко Ва­сић Га­не из Ада­ше­ва­ца, го­во­ри­ли су да је чу­ве­на ром­ска по­ро­ди­ца из Мо­ло­ви­на стра­да­ла у ре­јо­ну Ци­гла­на ко­ја се на­ла­зи­ла у ком­плек­су ло­го­ра смр­ти у Ја­се­нов­цу.

По­ште­ђен

Пре­жи­вео члан ром­ске по­ро­ди­це Фа­ми­лић из Мо­ло­ви­на је Бран­ко Фа­ми­лић ко­га су уста­ше за­јед­но са ње­го­вом же­ном оста­ви­ле у Мо­ло­ви­ну. У се­лу се го­во­ри­ло да је то учи­ње­но због то­га што они ни­су има­ли де­це и да упра­во то­ме мо­гу за­хва­ли­ти што су оста­ли у жи­во­ту.

МА­ЛИ ТО­ДОР

У жи­во­ту је остао и Јо­сиф Фа­ми­лић по­знат као Ма­ли То­дор чу­ве­ни му­зи­чар ко­ји је из­бе­гао тра­ге­ди­ју сво­је фа­ми­ли­је јер се у том тре­нут­ку на­ла­зио у Бе­о­гра­ду где је сви­рао у там­бу­ра­шком ор­ке­стру Ра­дио Бе­о­гра­да. Као вр­стан и шко­ло­ван му­зи­чар (за­вр­шио Му­зич­ку шко­лу у За­гре­бу) Јо­сиф је и на­кон Дру­гог свет­ског ра­та на­ста­вио да сви­ра у ор­ке­стри­ма Ра­дио Бе­о­гра­да, Са­ра­је­ва и Ти­то­гра­да, а од 1961. го­ди­не па све до сво­је смр­ти (1978) го­ди­не сви­рао је у чу­ве­ном ор­ке­стру Ра­дио Но­вог Са­да под упра­вом Ја­ни­ке Ба­ла­жа.