У ПО­СЕ­ТИ КОД ЖАР­КА ВУЧ­КО­ВИ­ЋА ИЗ БА­ТРО­ВА­ЦА КО­ЈИ ВО­ЛИ ДА ПРИ­ЧА О ПРО­ШЛИМ ДА­НИ­МА

Ве­ли­ки љу­би­тељ ига­ра на сре­ћу ко­је су му оп­се­си­ја. Од јед­ног до­бит­ка сво­је­вре­ме­но ку­пио варт­бург. До­би­јао је и гу­био, али па­ре га ни­кад ни­су узе­ле под сво­ју ко­ман­ду

За чо­ве­ка ко­ји има 73 го­ди­не би­ло би ло­гич­но да ка­же­мо да је стар, али креп­ки Жар­ко Вуч­ко­вић из Ба­тро­ва­ца та­квим нам се уоп­ште не чи­ни. У раз­го­во­ру са пред­сед­ни­ком Ме­сне упра­ве Ба­тров­ци раз­ми­шља­мо о ко­ме да пи­ше­мо у се­лу, па ето, ред до­ђе и на Жар­ка, ко­ји је, чи­ни се, и фи­зич­ки и ду­хом још у не­ким мла­дим го­ди­на­ма.

Ауто­ме­ха­ни­чар­ски за­нат је за­вр­шио 1948. у Бе­о­гра­ду. Би­ла су то за ње­га те­шка вре­ме­на.

Иако сам то­ком шко­ло­ва­ња углав­ном био гла­дан, ни­сам од­у­ста­јао, же­лео сам тај за­нат. Исти­на, ви­ше сам во­лео по­сао оџа­ча­ра, али мај­ка ми ни­је да­ла да се за то шко­лу­јем, го­во­ри­ла је пр­љав је то по­сао. А кад је по­че­ла пра­ти мо­ја рад­на оде­ла ре­кла је - па ни ово ни­је ни­шта чи­шће - при­ча Жар­ко. - Ми­слим да сам у жи­во­ту до­бро про­шао. Ра­дио сам шта сам хтео и жи­вео ка­ко сам хтео. И кад сам ра­дио у дру­штве­ним фир­ма­ма, па и по­сле при­ват­но, за­ра­ђи­вао сам до­вољ­но. Ду­го сам се ба­вио спор­том, во­лим га и да­нас. Пу­то­вао сам по Ју­го­сла­ви­ји, Не­мач­кој, Ита­ли­ји, Ма­ђар­ској. Имам сво­ју ку­ћу и плац од јед­ног хек­та­ра, со­лид­ну пен­зи­ју а до­дат­на сред­ства до­би­јам јер се на мо­јој зе­мљи на­ла­зи то­рањ за мо­бил­ну те­ле­фо­ни­ју.

Тек то­ли­ко да имам за се­бе - на­ста­вља­мо раз­го­вор - хра­ним 5-6 ова­ца а ус­пут још по­пра­вим по не­ки ауто­мо­бил. Не­ка­да сам играо у Ба­тро­вач­ком "Омла­дин­цу", ка­сни­је био тре­нер, по­ма­гао клу­бу. Жао ми је што ви­ше не­ма тих ак­тив­но­сти. Кон­ди­ци­ју одр­жа­вам та­ко што сва­ки дан би­ци­клом пре­ђем де­се­так ки­ло­ме­та­ра, а утор­ком сам оба­ве­зно у Ши­ду у кла­ди­о­ни­ци. То ми је оп­се­си­ја, уоп­ште игре на сре­ћу. Па­ре и па­ре сам дао на то. Ал' и до­би­јао сам. Од јед­ног до­бит­ка сво­је­вре­ме­но сам ку­пио варт­бур­га. Ма­да, си­гур­но сам ви­ше уло­жио не­го што сам до­био. И ни­је ми жао. Па­ре ме ни­су узе­ле под сво­је.

Не жа­лим ни за чим - на­гла­ша­ва Жар­ко Вуч­ко­вић. - Здра­вље ме до­бро слу­жи, ни­кад ни­сам пу­шио, ка­фу не пи­јем, али по јед­ну ча­ши­цу љу­те по­пи­јем. Те­ле­ви­зор у ку­ћи не га­сим, про­ше­там се­лом, во­лим да по­при­чам с при­ја­те­љи­ма.

По Жар­ко­вој тврд­њи пр­ви ауто­мо­бил у Ба­тров­це до­ве­зао је баш он још 1962. го­ди­не. Про­ме­нио их је мно­го, а да­нас во­зи опел-ка­дет. И та­ко, док за­вр­ша­ва­мо раз­го­вор са Жар­ком, ко­ји во­ли да при­ча о про­шлим да­ни­ма са­зна­је­мо да он има још мно­го пла­но­ва, јед­но­став­но не при­зна­је го­ди­не. И не­ка не при­зна­је, с њи­ма се до­бро но­си.