ЂАЧ­КИ РА­ДО­ВИ

Пу­то­ва­ти, зна­чи кре­та­ти се кроз не­по­зна­те пре­де­ле ма­штом или ствар­но­шћу. Мно­го пу­та сам ма­штао, ка­ко про­ла­зим и пу­ту­јем у не­ке зе­мље свет­ских чу­да и ве­ле­леп­них гра­ђе­ви­на.

Пу­то­ва­ти, зна­чи кре­та­ти се кроз не­по­зна­те пре­де­ле ма­штом или ствар­но­шћу. Мно­го пу­та сам ма­штао, ка­ко про­ла­зим и пу­ту­јем у не­ке зе­мље свет­ских чу­да и ве­ле­леп­них гра­ђе­ви­на.

На­дам се да ће ми се мо­ја ма­шта и сан јед­ног да­на ис­пу­ни­ти и да ћу сво­јим пу­то­ва­њем по­ста­ти бли­жи љу­ди­ма ко­ји су жи­ве­ли и ства­ра­ли у не­ком да­ле­ком, да­ле­ком вре­ме­ну иза нас. Та­ко са сво­јим пу­то­ва­њем у зе­мљу бо­га­ту кул­ту­ром и тра­ди­ци­јом, у зе­мљу пре­пу­ну то­пло­те и при­јат­но­сти и ја био бли­жи оном не­ка­да­шњем све­ту.

Грч­ка је зе­мља у ко­јој су уто­чи­ште на­шли и бо­го­ви ко­ји су жи­ве­ли на пла­ни­ни Олимп. Про­ла­ском па­ди­на­ма Олим­па, за­ми­шљао сам ли­ко­ве свих тих бо­го­ва ка­ко се­де из­над оне ма­гле, на обла­ци­ма. Сво­јим по­гле­дом ка вр­ху и сво­јим ми­сли­ма усме­ре­ним ка жи­во­ти­ма тих бо­го­ва, по­стао сам им то­ли­ко бли­зак и ста­јао сам ра­ме уз ра­ме са Зев­сом, Апо­ло­ном, Ати­ном и дру­гим.

По­се­ти­ли смо ком­плекс ма­на­сти­ра Ве­ли­ка Ме­те­о­ра, ко­ји за ме­не пред­ста­вља­ју нај­ве­ће чу­до. Ти ма­на­сти­ри су по­диг­ну­ти на огром­ним сте­на­ма, ко­је се уз­ди­жу из рав­ни­це и па­ра­ју бе­ли­ну обла­ка уди­шу­ћи чи­сти­ну не­ба. На тим сте­на­ма из­ме­ђу не­ба и зе­мље, као спо­на из­ме­ђу жи­во­та и смр­ти, ута­па­ју се ма­на­сти­ри ко­ји све оста­вља­ју без да­ха. Ово пу­то­ва­ње ми је из ма­ште пре­ра­сло у ствар­ност и сва мо­ја ви­ђе­ња на овом пу­то­ва­њу оста­ла су ду­бо­ко за­бе­ле­же­на и за­пам­ће­на у ме­ни.