МО­ЛИМ ЗА РЕЧ

Ти­ши­на је онај тре­ну­так ка­да сву па­жњу имаш са­мо за се­бе, да отво­риш сво­ју ду­шу, пот­пу­но и искре­но. Го­во­риш о све­му о че­му си ћу­тао, го­во­риш о оно­ме што те ти­шти, пла­ши и збу­њу­је и за­ми­шљаш да је ехо тво­јих ми­сли до­био звук и да га је чу­ло још не­ко ср­це осим твог.

Жи­вот је сан ко­јим упра­вља­мо са­ми, мит ко­ји ства­ра­мо о све­му око нас, док ко­ра­ча­мо кроз свет, сло­бо­дан и бес­ко­на­чан, а ипак, за­тво­рен на­шим соп­стве­ним огра­да­ма.

Љу­ди не же­ле при­ја­те­ље и са­пут­ни­ке. Они же­ле ро­бо­ве, а од­у­зи­ма­ју сло­бо­ду чак и се­би. Же­ли­мо да од сва­ког при­ја­те­ља, бра­та, ро­ди­те­ља, чак и обич­них по­зна­ни­ка на­пра­ви­мо мо­дел ко­ји ће се укло­пи­ти у рам ко­ји смо сво­јим илу­зи­ја­ма пред­о­дре­ди­ли за ње­га.

Сва­ко је са­мо она сли­ка ко­ју смо у сво­јој гла­ви ство­ри­ли. Ако слу­чај­но и по­ми­сли­мо да се не­ки део не укла­па, од­мах по­ку­ша­ва­мо да га про­ме­ни­мо, ка­ко би био баш она­кав ка­кав ми сма­тра­мо да тре­ба да бу­де. У чо­ве­ко­вој је при­ро­ди да не до­зво­ли ни­ко­ме да бу­де оно што же­ли, оно што за­и­ста је­сте. Не до­пу­шта ни­ко­ме да бу­де бо­љи или ло­ши­ји од оне сли­ке ко­ју је сам ство­рио. Не по­сто­је при­ли­ке да по­ка­же­мо да смо дру­га­чи­ји од тих илу­зи­ја ко­је би тре­ба­ло да нас пред­ста­вља­ју, али да смо ипак по­себ­ни и са­свим до­бри она­кви ка­кви смо.

Љу­ди не схва­та­ју да љу­бав пре­ма не­ко­ме не под­ра­зу­ме­ва про­ме­не, не­го при­хва­та­ње. Љу­бав ни­је сле­па, на­про­тив, она је све­сна ре­ал­но­сти и спрем­на је да је при­хва­ти, ако је не при­хва­та - он­да и ни­је љу­бав.

А сад, сви ви ко­ји ме во­ли­те и ко­ји ме не во­ли­те, по­гле­дај­те ме са­мо на трен. Да ли сте си­гур­ни да ме за­си­та по­зна­је­те? Да ли сте си­гур­ни да су вр­ли­не за ко­је ми­сли­те да ме кра­се за­и­ста мо­је, и да су ма­не ко­је ми­сли­те да имам за­и­ста део мо­је лич­но­сти? По­гле­дај­те ме и схва­ти­те ко­ли­ко ме не по­зна­је­те. Мо­же­те да ме при­хва­ти­те она­кву ка­ква је­сам и не мо­ра­те, али не­мој­те ства­ра­ти илу­зи­ју о ме­ни, јер ја сам са­мо оно што је­сам и ни­шта ви­ше од то­га.

Ти­ши­на је и да­ље. Ехо мо­јих ми­сли ипак ни­је до­био звук ко­ји мо­же да чу­је сва­ко.