РЕТ­КЕ СУ ЗЕ­МЉЕ КАО МО­ЈА СР­БИ­ЈА

Дра­ги при­ја­те­љу из ино­стран­ства, Ми­слим да, ако би кре­нуо на пут око све­та, пр­во тре­ба да оби­ђеш мо­ју зе­мљу.

Рет­ке су зе­мље као мо­ја Ср­би­ја. Зе­мља ко­ја је по­ла рав­ни­чар­ска, а по­ла пла­нин­ска, где су љу­ди до­бри, вред­ни и го­сто­љу­би­ви, где сва­ки гра­дић при­ча сво­ју при­чу и по­ка­зу­је сво­ју ле­по­ту и ча­ри на се­би свој­ствен на­чин, где је сва­ка пла­ни­на по­себ­на и зра­чи сво­јом пре­ле­пом ма­ги­јом.

Сва­ка ре­ка је ча­роб­на и ни јед­на их зе­мља не­ма то­ли­ко ле­пих, а оне је то­пло гр­ле и ми­лу­ју. Исто­ри­ја је оста­ви­ла ду­бок траг ко­ји је и глав­на од­ли­ка мо­је зе­мље. Мо­ја зе­мља је бо­га­та бур­ним до­га­ђа­ји­ма из про­шло­сти. Има ве­о­ма ста­ре твр­ђа­ве, двор­це ку­ле и гра­до­ве у ко­ји­ма се до­жи­вља­ва осе­ћај ста­рог ве­ка и мо­гу се за­ми­сли­ти сви ти ца­ре­ви, вој­во­де, ви­те­зо­ви и вој­ни­ци.

Зе­мља о ко­јој ти пи­шем по­се­ду­је то­ли­ко то­га пре­див­ног што је кра­си и пред­ста­вља не­пре­су­шан из­вор ле­по­те и ча­ри.