БИ­КИЋ ДО

Са­свим слу­чај­но Ве­сна Ве­ри­нац по­че­ла да тка за­хва­љу­ју­ћи по­зна­ни­ку из Бач­ке Па­лан­ке л Кр­па­ре раз­ли­чи­тих ша­ра и да­нас тра­же­не као про­стир­ка и пре­кри­ва­чи

Ве­сна Ве­ри­нац из Би­кић До­ла је за­вр­ши­ла курс за шнај­дер­ку и на­у­чи­ла да ши­је. Ни­је ни слу­ти­ла да ће јед­ног да­на на­у­чи­ти и да тка, што је на овим про­сто­ри­ма по­ста­ло го­то­во за­бо­ра­вљен део тра­ди­ци­је. А це­ла при­ча по­чи­ње та­ко што је Ве­снин по­зна­ник из Бач­ке Па­лан­ке за­мо­лио је да по­ку­ша да про­на­ђе не­где раз­бој за тка­ње...

- На­шла сам раз­бој и до­би­ла га на ко­ри­шће­ње, па смо ко­ле­га и ја од­лу­чи­ли да га на­мон­ти­ра­мо у мо­јој ку­ћи - за­по­чи­ње при­чу Ве­сна. - Про­ву­као је ни­ти, а по­том и па­мук и на­пра­вио осно­ву и за­јед­но смо за­по­че­ли тка­ње ред по ред. И та­ко је то по­че­ло. А као по пра­ви­лу, кре­ну­ли смо с кр­па­ра­ма.

Не­кад су кр­па­ре као про­стир­ка би­ле не­за­ме­њи­ве у го­то­во сва­ком до­ма­ћин­ству, а он­да су иш­че­зле под на­ле­том ску­по­це­них те­пи­ха, ити­со­на и слич­них про­стир­ки. Ве­сна је по­че­ла да тка кр­па­ре од ста­рих и но­вих кр­па, ко­је се сла­жу по бо­ја­ма и пра­ве по же­ље­ној ду­жи­ни. На са­мом по­чет­ку је иза­тка­ла кр­па­ру ду­жи­не ме­тар и по као пре­кри­вач за фо­те­љу, а за го­ди­ну да­на је ура­ди­ла ви­ше од 100 ме­та­ра тка­ни­на и на­рав­но, за­ра­ди­ла и не­ки ди­нар.

- Кр­па­ра ши­ри­не 50 или 70 сан­ти­ме­та­ра од но­вих кр­па је ко­шта­ла 300 ди­на­ра по ду­жном ме­тру или из­ме­ђу 150 и 200 ди­на­ра, ако је од ста­рих, ко­је сам на­ба­вља­ла у Бач­кој Па­лан­ци. По до­го­во­ру, му­ште­ри­ја је мо­гла да до­не­се и свој ма­те­ри­јал. Тка­ти се мо­же у би­ло ко­је до­ба го­ди­не, али је ипак зи­ма не­ка­ко пред­о­дре­ђе­на за ову вр­сту по­сла, јер та­да има ви­ше вре­ме­на - ис­ти­че Ве­сна Ве­ри­нац.

Тка­ње ни­је ни­ма­ло ла­ган по­сао, са­зна­је­мо од на­ше са­го­вор­ни­це, ко­ја ка­же да је осим зна­ња и стр­пље­ња по­треб­на и из­др­жљи­вост, јер је кич­ма ве­о­ма оп­те­ре­ће­на и на­прег­ну­та. Ко др­жи до тра­ди­ци­је, а по­же­лео је да укра­си ма­кар јед­ну со­бу кр­па­ра­ма, ни­је се цењ­као ни шкр­та­рио. Ле­по, а уз то и ква­ли­тет­но, увек је пла­ћа­но ви­ше. Ве­сна ка­же да ће ипак, још не­што ис­тка­ти за се­бе, де­цу и при­ја­те­ље, а он­да...