Skip to main content

Сликар о сликарству

У сликарству, а по свој прилици и у другим уметностима, има нека карактеристика која се, од времена леденог доба па до данас, може наћи у сваком великом пластичном делу. То битно у пластичким уметностима покушаћемо овде да прикажемо, говорећи о елементима и начину како настаје уметничко дело.

Некада, у прадавно доба када се почиње сликарство, први је потицај да се слика и моделује била жеља приказати човека и природу. У томе часу примитивни људи и деца имају такву одлику човек-уметник није имитирао, већ наново стварао оно што је хтео испрва само да прикаже. Као деца данас кад цртају на плочнику, тако је и човек леденог доба, цртајуци и режући у стени своје шпиље, пронашао неке кратице.

САВА ШУМАНОВИЋДете кад хоће да нацрта главу, створи за импресију коју је добило из природе, замену.;  Глава постане епилептична кривуља, две хоризонталне црте замењују очи, вертикална на њих: нос, а хоризонтална: уста (наводим тај пример детета које је рецимо без већег талента за «деформацију «). Реалност тог дечјег цртежа није реалност имитације, већ једна виша, створена стваралачком вољом детета, и зато ћемо је звати креацијом. Креација је у свим епохама била главно у уметничком делу. Можемо пратити развој уметности кроз много векова, на пример, у старој Хелади, па ћемо видети да од трупца (пања) Аполонова (Аполона су у прво доба приказивали скоро као пањ) па до Аполона Белведерског никада није била имитација природе циљ, и да је коначни тип тип исто тако као и први чиста креација: само је  у последњем случају настала ма темељу многих и комликованих импресија. Аполон Белведерски је синтеза пластичних валера, суритмија форме. То дело је близу ономе што би могли назвати апсолутна креација (или како се обично вели, премда погрешно, идеализација).

Човек који као друштвено биће воли систем и ред, највише у својим делима воли прави кут. Треба само погледати око себе: собу, кућу, улице и предмете дневне потребе, па ће се о томе свако уверити. Осећај статике и потреба мирне линије преферира од свих линија највише хоризонталу и вертикалу. (У архитектурама народа које можемо назвати конструктивним, као што су Египћани, Бабилонци, Грци, Персијанци, Римљани, Азтеки, Талијани, Французи, Шпањолци и др., основни су елементи хоризонтала и вертикала, док их у Индијаца, Монгола, Славена и Германа има мало).

Од сваког уметничког дела тражи се хармонија, без које се оно не може ни да замисли. Хармонија је еквилибрирање контраста. Зато уметник опонира вертикали и хоризонтали деструктивну линију; линију која има нечега што лебди, нешто несигурно, а то је дијагонала; јер ред можемо тек онда да осетимо потпуно када му поставимо контраст. Драго би ми било када би могао да покажем једанпут на примерима великих мајстора све ово, и да уверим свакога. Али како је то немогуће ( скупоћа репродукције и друго) може ко жели сам да узме репродукцију којег хоће мајстора талијанске, француске и шпањолске Ренесансе (нарочито Сињорелија, Рафаела, Пусена, Тицијана, Тинторета и Грека), па нека слику располови хоризонталом и вертикалом, и нека крајње тачке тих линија споји тако дијагоналама да добије ромбоид. Видеће да је ритам слике у потпуном складу с тим геометријским линијама. Нека нико не мисли да је то случајност. Тај оквир (ромбоид) има  и своје име, и зове се «ренесансни оквир», те су га учили, на свим сликарским школама, до времена Романтике и Импресионизма.

Опширније …Сликар о сликарству