Уметност ради уметника
Шумановић је циклус Шидијанки започео 1935. серијом појединачних женских актова. Одмах се одлучио за исти модел који је посматрао у променљивим светлосним условима, у различитим просторима, и што је најважније, увек у другачијим ставовима, тако да се покрет тела најбоље сагледава спајањем у полиптихе. Полако је увећавао димензије и следеће године преко неколико великих (114x163 цм;150x190цм) стигао до једне од највећих (250x190цм), а самим тим развио композиције које је градио умножавајући фигуру исте наге жене, увек у измењеном покрету и положају.
Током 1937. Шумановић је урадио још седам великих формата(250x190цм), али истовремено и нешто мањих, задржавши скоро исту иконографију и композициону структуру. Мада је последњу монументалну слику (започету 1936.) довршио 1942, он се 1938. вратио мањим размерама платна и поново обрађивао појединачне фигуре увек исте жене, користећи смеђе контуре и рељефнију фактуру.
Може се рећи да је Шумановић у Шидијанкама наслутио уметност цитата. Ако се боље погледа положај сваке фигуре, јасно се уочава да је уметник у ткиво својих композиција унео општепознате актове чији су аутори велики мајстори светске уметности. На први поглед се примете реминисценције на Ботичелијеве композиције, али најбитније су «позајмице « у постављању модела на начин великих француских уметника 19. и почетка 20. века, али без опонашања њховог ликовног говора. Тако код њега препознајемо став Енгрове Велике Одалиске коју су, уосталом, искористили Коро, Реноар и многи други; затим Манеове Олимпије; неких Ватоових актова с леђа или Реноарових седећих и лежећих купачица. Каткад се у монументалним композицијама са више фигура појаве решења појединачних актова са његових слика насталих током 1935. године.
Не случајно Шумановић актове обавија белим или плавичастим драперијама. То није чинио само због игре контраста и динамике, него зато што је желео да преузме оно што су код овог жанра примењивали Ђорђоне, Тицијан, Тинторето, Веронезе, Јорданс, Рембрант, Пусен, Рубенс, Вато, Буше, Тјеполо, Гоја, Енгр, Делакроа, Коро, Курбе, Мане, Реноар, Дега, Пикасо, Леже и многи други. Сви актови које су урадили ови светски значајни великани сликарства често седе или леже на белим чаршавима, понекад делове тела покривају белом тканином или је држе у рукама. Једино Акт поред камина, чији је аутор Бонар, на ногама има беле ципеле. Шумановић је то врло добро уочио и желео да искаже поштовање узорима, али и да оде даље од њих. Зато је задржао ефекте исијавања белог и сликао нагу жену понављајући прототип, јер је пред собом имао јасан циљ да особеним ликовиним рукописом оствари јединство стила који кореспондира са његовим временом и успоставља комуникацију са људима...
Сви детаљи његових композиција из циклуса Шидијанки лако су препознатљиви, почевши од екстеријера и ентеријера, преко делова намештаја, тепиха и завеса до самог модела. Ипак, они су као целина помало надреални и блиски метафизичкој енигматичности призора. Због тога делују прилично нестварно и измаштано, као запитаност шта се налази иза видљивог и шта крије никад утољена жеља за недостижном лепотом која се, кадкад, граничи са естетиком кича. Уосталом Шумановић ја објаснио: »Рафаел је полазио од чисте апстракције коју је пунио природом, а Енгр је полазећи од природе свршавао у апстракцији».
Нешто слично се десило и са његовим Шидијанкама. Њихова нага тела су постала ритам или статичност, динамика или мир добро промишљених композиционих структура, као и покрет маса или вибрантне бојене мрље, које у себи садрже читав систем пластичних законитости. Успео је да дође до сопственог израза и особеног ликовног рукописа, који су били авангардни и дуго несхваћени. Своје шидско раздобље је називао зверским, јасно алудирајући на фовизам. Мада је задржао колористичку свежину и снагу овог правца француског сликарства, од емоција је стигао до духа. Због тога је у свом времену био усамљен, а требало је да прође више од пола века да би тек на крају другог миленијума његов циклус Шидијанке добио потпуну потврду вредности......
Вредност целог Шумановићевог опуса је неоспорна, иако поједини стручњаци истичу његова дела изведена под снажним утицајем Андре Лота и поетике посткубизма (1920-25). И сигурно је да не греше, јер су те монументалне композиције по свему одражавале трећу деценију код нас и у свету. Многи мисле да су Пијана лађа, Доручак на трави, Мост на Сени, Црвени ћилим, као и неколико монументалних женских актова, врхови до којих је стигао. И овај закључак је тачан, што поткрепљује и репродукција његове слике у угледном часопису L¨art vivant, уз оне чији су аутори протагонисти фовизма у Француској, што сведочи о запаженом успеху који је постигао. Највише недоумице изазива тзв. шидски период који почиње после 1930, од тренутка када се Шумановић вратио завичају и у вољеном Шиду открио непресушни извор надахнућа.
Припадамо онима који су сматрали и сматрају да је управо тада достигао стваралачки зенит, јер се, растерећен лицемерних односа међу људима и ослобођен од њему несхватљивих критеријума код вредновања његових радова, посветио сликарству које је извирало из његове раскошне даровитости. Тада је урадио много антологијских дела која су настајала само из његове потребе да сликајући живи и да живи због сликања. То раздобље одражава у потпуности његове погледе на свет, живот и стварање могло би да се зове не уметност ради уметности, него уметност ради уметника. Циклус Шидијанке то недвосмислено доказује и опет истиче Шумановића као једног од корифеја нашег сликарства 20. века.