1932. година

1932. година, повратак сликара. После лечења у Београду, опоравка у родитељској кући, Сава Шумановић се полако враћа оном што је суштина његовог бића. Враћа се сликарству. Прва значајна година у Шиду била је 1932. Те године, према Башичевићевом попису, настало је 14 слика, а у Галерији се чува њих 6. То су 3 пејзажа, уља на платну, 1 пејзаж у акварелу, који је скица за слику репродуковану у монографији Д.Башичевића, и 2 довршена акта, јер је више њих започео и завршио 1934.год.

Пејзажи су веома значајни, јер представљају наговештај и почетак свега што ће Сава Шумановић радити следећих десет година, до краја живота. Они су, пре свега, на први поглед тако једноставни као и сва каснија његова дела, али су, у ствари, настали тешко, с муком и веома студиозно. Определивши се за природу као мотив, Сава Шумановићје кренуо у тражење сопственог израза. Са личним кочијашем обилази околину Шида, црта, скицира у акварелу и пастелу и записује доба дана, светлост, сенке...

На ове три слике уочава се наговештај свега што ће касније Сава Шумановић радити на пејзажима и довести до савршенства. То су, пре свега, мотиви, који се после стално протежу: небо, велико, лазурно, затим дрвеће, путеви, црвени кровови кућа који као печурке провирују кроз крошње. Велика количина светлости обасјава ове слике. Све ово је сликар касније понављао на својим сликама и довео до савршенства. Како је то тежак пут био, сам сликар је написао у предговору каталога своје изложбе 1939. год.

Да ли је дошло до сазревања или помирења са ситуацијом, то се може различито тумачити, али сликар је свакако променио ставове. Младалачки занос и тежња за оригиналношћу и променом света је нестала. Дошло је до промене тога шта је у основи слика, која је њена стварност. Сам сликар каже то најбоље, неће више да сам «ствара» слику, него ће гледати очима других и то сликати. Такав став, може се схватити као покушај помирења његовог унутрашњег света са спољним реалним светом.

Пејзаж као тема присутан је и раније на Савиним платнима. Околина Шида такође, јер је 1928. год. направио један излет у том правцу и сада, након поновног повратка кући, следи наставак.

Боја је основни сликарски елемент. Наноси је грубо, у великој колчини и то сликарским ножем и четкицом, па као резултат добија изузетно рељефну фактуру. Слике су пуне брегова и жила, то је сам сликар најбоље објаснио у већ поменутом предговору за изложбу 1939.

Рељефна фактура је још више дошла до изражаја на актовима. Те 1932.год. започео је велику серију од преко 20 актова, а завршио је само неколико, од којих се у Галерији чувају два. На обе слике се уочава колики значај придаје материји. Поједине партије слике су нарочито наглашене, просто излазе из слике, толико су рељефне. То се првенствено односи на главе фигура. Насупрот њима су глатке равне површине, сликане ножем. Те две супротности су карактеристичне за почетак шидског периода.