Стогодишње врућине запекле су и око поднева опустошиле Шумановићеве мотиве, шорове и сокаке (речица Шидина је танка и као ускисла, млака попут чаја), а асфалтна кора, омекшана сунчевом хемијом, скоро да гори, цврчи и угиба се под ђоновима и точковима, засипана вишедневним ултравиолетним падавинама, космичком киселином која на омекшаном коловозу исијава ефектом пустињског треперења ваздуха или струјања намрешкане бистре течности.

Слободни радикали лудог Сунца, дијаболичне жлезде на побелелом небу без облачка, избацују ватрени кључ на површини, и у ознојаном и успореном, ошамућеном мозгу, стварају привиде, деформишу видно поље и, самим тим, мењају перцепцију стварности, скоро да у нечијим главама производе ефекат фатаморгане. Шид, пре неки дан. Јулска мећава.

Пешачки и трговачко-занатлијско-кафански кварт пограничног Шида, главни паланачки корзо, променада с репутацијом медитеранско-динарске живости у вечерњим моментима, сада, сат иза поднева (баждареног на 38, на сунцу), апокалиптично је празна хоризонтала такорећи у стадијуму белог усијања. У кафанским баштама сањаре ошамућене конобарице. Тај шидски корзо с претежно приземним кућама и локалима, замандаљеним ајнфортима и прозорима спуштених капака, унутрашњи крак хипертоничног раскршћа – с путоказом за државу Шаховницу, односно за гранични прелаз Батровци, између Срема и Сријема! – остао ми је памћењу, осим по Шидијанкама, како их је називао уклети сликар Сава од Шида, фатално лепим шидским женама које непознате мушкарце гледају с осмехом право у очи, и по рајској ладовини и глуварењу под тендама, сунцобранима и крошњама кафанских башти, као под дебелим, олујним облацима. Шидијанке су у међувремену постале још лепше (слажу се самном и фоторепортер и возач), али чувена ладовина на корзу је утањила: својевремено су орезали гране на неким разбарушеним стаблима, тако да су крошње, смањених габарита, стогодишње врућине дочекале у фази обнављања, кусаве, недовољно широке и густе да као некад замраче тротоар између дућана и кафанских башти. Али то није разлог да не изврнемо једну замагљену криглу.

И онда заплет: човек у дебелом зимском капуту главиња с торбом и штапом, пробија се опустелом штрафтом кроз сунчеву плазму. Фатаморгана? Халуцинација? Виђао сам такве људе и у другим градовима. Најежен и провинцијално забезекнут, прилазим Зимском човеку из Шида, назовимо га тако условно и добронамерно, и заустављам га помало глупим питањем:

“Господине, зар вам није вруће у томе?!” “Није”, одбруси Зимски човек. Логично. И нормално. Да му је вруће, дебели зимски капут не би носио на себи.“Добро, а да ли вам је хладно?” “Није.”

Није му ни хладно. У реду. И то је логично и нормално. Да је одговорио “јесте”», то би ве»ћ био и озбиљнији разлог за забринутост. Зимски човек рече име и пар биографских одредница: Срета Гегић, звани Мићко, рођен у Баљцима код Дрниша, син планине Промине, трговац у пензији и голубар, грађанин Шида од пре педесет девет година... Вади из торбе и потура ми некакве старе фотографије, текстове изрезане из новина, раскупусану папирнату “архиву”, и наша комуникација, кратки и конфузни улични сусрет имеђу Зимског и Летњег човека, клизну у само Мићку (не)познатом правцу.

Срета Гегић опремљен је слојевито за такорећи (а тако и не рећи) поларну хладноћу, драстично залутао у метеоролошком времену. Овај истинити лик са сцене шидског уличног позоришта, сремско-далматински оригинал са ужарене шидске штрафте, навукао је на тело сувог стомака дебели црни јануарски капут отромбољен преко црних чакшира до баканџи, с рукавима који су му прогутали шаке, очито одело особе крупније грађе, и испод капута сојевито се натрунтао са три-четири стара и олињала сакоа, навучена преко закопчаног прслука на раздељак и кариране кошуље с крагном расцветаном око врата. Летњи, светложути качкет на седој глави зароњеној у капут с ободом ниско спуштеним на очи топлог емотивног погледа, у десној шаци (обогаћеној белом бурмом на домалом прстом) дрвени подебљи штап полукружно савијен и нагорео на рукохвату, помагало при ходу, а у левој шаци повећа платнена торба дупке испуњена непознатим садржајем и папирнатом “архивом”. Лице с белом ««»“интелектуалном” брадицом, фазонирани мушки понос који окружује уста, и с брчићима (спојеним с брадицом) пожутелим под оштрим носом као код дугогодишњих страсних пушача, константно је омекшано полуосмехом, неком мешавином сете и добродушности.

И тако сам упознао господина Срету Гегића, Зимског човека из Шида. Бизарни омотач ове новеле са сремског шора: човек који се у дебелом зимском паковању креће Шидом по највећим јулским врућинама на континенту Срему “за последњих сто година” – препуштам сладокусцима новинских бизарности и невероватних (летњих) прича. А мени, пак, људска и репортерска коректност налажу да одбраним Мићка – самим тим и сопствену причу! – управо од пошасти бизарности и јефтиног сензационализма, како се, ипак, очигледно озбиљна драма и патологија овог човека, Срете Гегића из Шида, господина који није ни локални егзибициониста ни перфомер, него жртва неког уљеза у свом мозгу, извртањем тезе и линијом мањег отпора не би упростиле и свеле на познату вицкасту причицу о дежурном паланачком особењаку. Не, то ми није намера. Шта се то, дакле, “одједаред” десило са господином Гегићем? У најсажетијем, позивајући се на помало збркане Гегићеве изјаве и сведочанства његових шидских савременика (и једног неименованог рођака), њему је пре десетак година, откако је отишао у пензију, нешто “кврцнуло” у мозгу, откачио се ваљда неки федерчић, и од тада је овај угледни трговац и голубар, власник куће у улици Цара Лазара, постајао из године у годину “неки други човек”, све док није доспео до зимског капута на летњој врућини. Гледам га и не могу да верујем да је на врелу ринглу полуголе улице изашао обучен као да напољу оргија хладноћа. Господин Срета Гегић против лудог Сунца! Све је у глави. И врућина је у глави. Међутим, каква је то зима у његовој глави? Какви то летњи снегови веју под његовим капутом?

“Како је господин Срета Гегић изгледао у време када је радио као трговац?” консултујем кројача у пензији Милована Марковића.

“Како је изгледао? Па, нормално, како ће изгледати... Познајем га четрдесет година. Био је трговац у ’Центропрометовој’ радњи, ето ту преко пута моје радње. И то добар трговац! Уредан човек, културног понашања, обавезна кравата, прави господин за ове наше шидске прилике. И, бар, колико га ја познајем, био је вредан дечко. Голубар! И наш син је голубар, па су се њих два познавали... Мићко и сада држи голубове. Али, знате како је, живи сам и болестан, кућу је запустио, голубови немају кавезе... Воли голубове и керове! Живи са псима које је удомио код себе са улице. Шинтери му поватају псе, Мићко са улице доведе друге... Нико не зна шта се са тим човеком догодило!”
“Како на њега гледају Шиђани? И како уопште објашњавају такав Гегићев преображај?” упитах презимењака.

“Мићко је миран човек. Он је у свом свету и не меша се много са људима. Иде по граду у том капуту и прњама и понекад прича сам са собом. Кад неко умре, дође у кућу и седи поред ковчега. Знате, честит је човек, добра душа, тужно је то што му се догодило... Ако се не варам, Мићкова рођена сестра живи у Врбасу, а овде живе две његове сестре од стрица. Родитељи су му помрли.”

“Мићко? Био је велики господин и способан човек!” рекао ми је Гегићев даљи рођак, замоливши ме да његово име, које ми је саопштио, сачувам за себе. “Слободно могу рећи да је Срета био један од угледнијих људи у Шиду. Памтим га као уредног човека, обученог, чак, ексклузивно за шидске услове, грађански, увек са стилом!”

Бранислав Цветићанин (кафански гост): “Сваки дан овуда пролази у том капуту, а где иде, само Мићко зна... Повремено наврати у цркву, амбуланту, пекару. Није био лош човек. Ма, чујете, изгледао је и понашао се сасвим нормално! Променио се откако је отишао у пензију. Гегићи су, иначе, познато презиме у Шиду.”

Шиђани, сећате ли се трговца из “Центропрометовог” дућана мешовите робе и великог господина Срете Гегића Мићка? Увек беспрекорно избријено лице глатког тонуса с филигрантски одржаваном брадицом која му је давала одуховољен и надасве пријатан, шармантан, помало и боемски изглед и светски “шмек” (стил који је, чак, по својој господствености одударао од чувеног шидског грађанског фолклора), старинско одело, сако и обавезна кравата заденута као ружин пупољак за изрез прслука. И нагланцане ципеле. Сећате ли се голубара из улице Цара Лазара, тихог и помало ригидног господина, донекле особењака и занесењака, који је у суштини био (и остао) индивидуалац “у свом свету” ? Или, ипак, у туђем свету? А сећа ли се тог господина Зимски човек из Шида? Можда се сети после ове приче.