Чамац  је као жена, морате га чувати и неговати да би трајао, каже Петар Округић из Моровића, један од ретких који их још прави, и то од храстовине

Недавно је у Моровићу, општина Шид, и то на „плус педесет степени”, на обали реке Босут заложена ватра. И то не једна, већ њих 40, за исто толико котлића у којима се крчкала рибља чорба. На 16. по реду такмичењу „Златни котлић Моровића 2009” победила је екипа чарде „Код Браше” из Бегеча, а за показано кулинарско умеће „одликована” је чамцем, и то храстовим, ручне израде, даром породице Округић која се овим древним занатом бави више од пола века.

Чамац нов, још непоринут, мамио је уздахе присутних рибара који су се окупили на такмичењу у спортском риболову. Чежњиво су га загледали убеђујући нас да је правим риболовцима од свих, дрвени најомиљенији. Најстабилнији је и најтиши, што је посебно важно, јер њиме не растерујете рибу, како је објаснио један од пецароша.

Дакле, дрвени чамац има будућност и у време нових технологија, па ипак, мајстори који их праве све су ређи. Некадашња школа у Апатину за израду пловила, дрвених чамаца, барки и бродова је укинута, па се сада уместо чувеног „апатинца” тражи чамац „моровићанин”, кога је 1956. године, самоук, почео да прави Јаков Округић.

- Отац је био по струци колар. Коња све мање, па су, самим тим престала да се праве и кола. Тако се и он „преквалификовао” и у слободно време почео да прави дрвене чамце али нешто шире и дубље да би били стабилнији. Иначе је радни век провео у овдашњој Шумарији. Једини је као секач са моторном тестером у руци радио све до пензије, јер је то и тежак и ризичан посао због кога су многи остали инвалиди – прича нам Петар Округић.

За њега је очева радионица била играоница. Гледао је како се шта ради, помагао без намере да се и сам лати посла.

Мајстор са три заната
– Завршио сам две средње школе, прво за машиновођу, па како није било посла у струци, а 15 година сам радио као моторни секач, одлучио сам да се преквалификујем за шумарског техничара. Па и ту су опет били проблеми за посао – каже наш саговорник. И ко зна да ли би и ушао у очеву радионицу, да Јаков није примио поруџбину за чамац, а онда се разболео.

- Посао се морао урадити, дато је обећање, тако да сам засукао рукаве и почео да правим чамац. А када направите први, онда и несвесно почнете да размишљате о следећем... - наводи Петар и тако, ево, већ 16 година са супругом Љиљаном прави храстове чамце и чува древни занат.

Маховина му омогућава да „дише”
- То је умеће као свако друго, за које морате имати знање, али и дар. Прво идете у шуму да бисте одабрали дебло обима око пола метра, које изнутра није шупље. Онда га изрежете на даске дебљине 22 милиметра, па сушите у хладу на промаји 10 до 18 месеци, природним путем да би било како ваља. Супруга ради и више од мене. Она је мајстор за постављање маховине, која иде испод лајсне у поду чамца и омогућава му да „дише”, да се засуши и разбрекне, а да при том вода не може унутра да продре – наводи Петар.

Љиљана у ствари ради све сем машинског дела и закуцавања ексера. А када смо код ексера, од нашег домаћина смо сазнали да их у један чамац од четири метра иде седам врста. Сваки чамац је уникатан, у зависности од даске која диктира дужину, неки је дужи неки краћи за који центиметар. А како ће изгледати зависи и од тога где ће се њиме пловити, да ли морем, Босутом или Дрином, колико ће се њим глисирати. Назив „моровићанин” је стекао управо по томе што има специфичне мере и угао страница у односу на воду.

И дрво има душу
Од Петра смо сазнали шта је заједничко дрвеном чамцу и жени: да би имао будућност, чамац не сме да се препусти „зубу” времена и ћудима воде. „Он је као жена, ако се негује и чува дуго траје”, каже мајстор.

Док га слушамо како с пуно љубави прича о својим чамцима као живим бићима, сетили смо се Ђепета и његовог Пинокија. Дрво има душу, ако умете да читате, сваки год ће вам испричати своју причу. Сазнаћете која је година била сушна, да ли је било непогода... Прича остаје, све док дрво траје ма у којем облику - тврди наш саговорник, тужно осматрајући чамац који се на лаганим таласима љуљушка у нашој близини.

- Могао би да траје деценијама, а овако неће ни до идуће године. У току лета, уколико се не вози а у води је, мора и у њему да буде воде, јер у противном пуца услед велике температурне разлике (с доње стране која је у води обично је око 20, а са горње коју греје сунце буде и до 50 степени). За дужи век чамац на крају пловне сезоне треба потопити, да „преспава зимски сан” уроњен у воду довољно дубоко да му ни при најнижем водостају ниједан део не остане на сувом. Тај метод је ефикасан пре свега за храстове чамце – објашњава Петар.

Плове „моровићани” рекама и морима, а њихови творци свој чамац немају. „Нема ко да нам га направи”, каже шаљиво наш домаћин.

8. август - Покрајински секретар за рад, запошљавање и равноправност полова Мирослав Васин отворио је данас у сремском селу Моровићу, IV Међународни Етно-дан, који је једна од најзначајнијих манифестација у оквиру Моровићких летњих дана.

- У Војводини данас већ имамо стотинак манифестација које промовишу сеоски и етно-туризам, локалне посебности и домаће производе и рукотворине. То је још један доказ великог богатства и разноликости у нашој Војводини и право је задовољство посета свакој средини и месту у покрајини. Сигуран сам да ће и ваши и наши гости, не само из других Војводине и Србије него из БиХ, Републике Хрватске па чак и Норвешке, моћи да уживају у свему ономе што су им домаћини спремили.

У свим овим местима се од одлучујуће важности показало учешће женских удружења и организација, које су биле спремне да покажу све оно најбоље што њихова средина има да понуди. Зато ћемо и надаље подржавати овакве манифестације и окретање локалним ресусрсима и промоцији сопствених вредности а сваког дана се можемо уверити колико тога имамо да понудимо. Већ наредне године у Моровићу треба да буде отворена етно-кућа, која ће бити још један важан чинилац понуде и квалитета Етно-дана - рекао је Мирослав Васин.

Моровићки летњи дани и Међународни етно-дан имају изузетно богат програм који окупља учеснике и госте из наше земље и иностранства, од "Босутске чамчијаде", еко-кампа и такмичења у риболову, изложби рукотворина, до предавања о женском и сеоском активизму и женском предузетништву.

Пољопривредно газдинство "Гагијево седло"

Две предивне реке, бескрајно зеленило шуме и широко пространство од детињства нам је давало огромну снагу и енергију. Због тога смо се често у току нашег боравка „тамо далеко“ враћали у наше родно село да „напунимо батерије“ и прикупимо снаге за нове изазове.

У жељи да у родном Моровићу окупимо све генерације на једном месту, из љубави према животињама, идеје да одбаченим предметима удахнемо дах новог живота настаје „Гагијево седло“. Имање се налази уз реку Студву где љубитељи риболова могу несметано да уживају. За најмлађе смо поред игралишта обезбедили и играчке. Старијима предлажемо активности у виду друштвених игара, рекреативних активности: помоћ у башти, штали, вожњу чамцем, вожњу бициклом...

Добро дошли су сви који желе побећи од урбаног живота и на кратко уживати у природи и дружити се са нашим животињама.

Посебну пажњу привлаче коњи који могу рекреативно да се јашу. Све догађаје прати будно око пса Спајкија. Он процењује шта треба да се чува... неку од многобројних животиња или салашарски котлић. Овде Вас очекују: магарци, зечеви, корњаче, коњи који могу да се јашу...

Нудимо Вам домаћу храну и преноћиште у собама са три звездице. Групне посете уживају посебне погодности. За групу од 10 до 15 особа организујемо домаћински доручак, вожњу катамараном по рекама Босуту и Студви...

За наше госте организујемо рођенданске прославе, обилазак оближњих споменика културе ”Сремски фронт” и галерија слика “Сава Шумановић”. Холанђани и Белгијанци су гости који имају директног преводиоца јер власници говоре ХОЛАНДСКИ ЈЕЗИК.

Поред одмора нудимо и преноћиште у просторном апартману. Газдинство се налази на 4 км од ауто-пута Београд-Загреб са прикључком локалног пута за село Моровић.
Добро нам дошли !! Welkom.

Mail: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.